Зидање Раванице 0001    Шетњу шеће српски цар Лазаре 0002    По Крушеву, граду бијеломе, 0003    Са Милицом, милом госпом својом. 0004    Тад Милица цару говорила: 0005    ”Цар Лазаре, сунце иза горе, 0006    Залуду ли двоје царујемо, 0007    Задужбине никакве немамо – 0008    Ми немамо моста од камена, 0009    Ми немамо ара отворена 0010    Нит’ имамо манастире цркве!” 0011    Што је годир Милка говорила 0012    Све је Лази врло мило било, 0013    Па је њојзи тио говорио: 0014    ”Иди, госпо, иди добро моје, 0015    Донеси ми деветере кључе 0016    Да извадим пресилено благо, 0017    Да га дадем милој браћи твојој, 0018    Браћи твојој, а мојим шурама, 0019    С њим нек’ иду низа Сријем равни, 0020    Ка Брднику, под гору Врушкињу 0021    Нек’ ми зиђу цркву Раваницу, 0022    Раваницу, моју задужбину!” 0023    То Милица једва дочекала 0024    Па папуче на ноге натуче 0025    И извади деветере кључе. 0026    Узе Лазо пресилено благо, 0027    И дозива девет Југовића, 0028    Југовића, девет шура својих, 0029    Пак ј’ овако њима говорио: 0030    ”Нос’ те благо низа Сријем равни, 0031    Ка Брднику, под гору Врушкињу 0032    Сазиђ’ те ми цркву Раваницу, 0033    Раваницу, моју задужбину!” 0034    Југовићи благо однесоше 0035    Ка Брднику, под гору Врушкињу, 0036    Ал’ не зиђу цркву Раваницу, 0037    Већем зиђу кулу пребијелу 0038    И у кулу затворише благо. 0039    Они су ми тешке кесеџије, 0040    На вилајет наметнуше намет, 0041    Беглук кола и беглук волова, 0042    И на ону јадну удовицу 0043    Која преде туђу куђељицу, 0044    На њу мећу по седам дуката, 0045    Да сазиђу Раваницу цркву. 0046    Сви имаше и њима дадоше, 0047    Ал’ не има седам сиромаха; 0048    Југовићи, тешке кесеџије, 0049    Намјестише седмера вјешала, 0050    Објесише до шест сиромаха, 0051    Ал’ утече Петар неимаре, 0052    Он ми бјежи ка Крушеву граду 0053    Да с’ потужи српском цар-Лазару. 0054    Надалеко угледа га Лазо, 0055    Тер је њему тио говорио: 0056    ”Ој Бога ти, Петре неимаре, 0057    Која ти је цвијелит’ невоља – 0058    Зар ти није надница плаћена 0059    Што с’ градио цркву Раваницу, 0060    Раваницу, моју задужбину?” 0061    Ал’ му вели Петар неимаре: 0062    ”Цар Лазаре, сунце иза горе, 0063    Жалосна ти твоја задужбина! 0064    Не зиђу ти Раваницу шуре 0065    С твојим благом које с’ наменио – 0066    Сазидаше кулу пребијелу 0067    И у кулу затворише благо, 0068    На вилајет наметнуше намет, 0069    Беглук кола и беглук волова, 0070    И на ону јадну удовицу 0071    Која преде туђу куђељицу, 0072    На њу мећу по седам дуката 0073    И отуд ти зиђу Раваницу! 0074    Сви имаше и њима дадоше, 0075    Ал’ не има седам сиромаа. 0076    Југовићи, тешке кесеџије, 0077    Намјестише седмера вјешала, 0078    Објесише до шест сиромаа, 0079    Ја утеко и до тебе дођо!” 0080    Мучи Лазо, ништа не говори, 0081    Већ дозива свог слугу Милоша: 0082    ”О Милоше, вјерна слуго моја, 0083    Ти посједни коња од мегдана, 0084    Пак ти иди низа Сријем равни, 0085    Ка Брднику, под гору Врушкињу, 0086    Посјеци ми девет Југовића, 0087    Југовића, девет шура мојих!” 0088    То је Милош за Бога примио, 0089    Пак посједе добра коња свога 0090    И појезди низ Крушева града. 0091    Ал’ га срете госпођа Милица, 0092    Те је њемо тио говорила: 0093    ”О Милоше, верна слуго моја, 0094    Остави ми брата бар једнога, 0095    Ал’ млађега али старијега, 0096    С чиме ћу се јадна заклињати!” 0097    Њојзи Милош тио одговара: 0098    ”Царска га се ријеч не побија, 0099    Већ сувијем позлаћује златом!” 0100    Оде Милош низа Сријем равни. 0101    Ал’ кад дође под гору Врушкињу, 0102    Дочека га девет Југовића, 0103    Руке шире да с’ у лице љубе; 0104    Неће Милош да с’ у лице љуби, 0105    Већ потеже перна буздована 0106    И удара девет Југовића, 0107    Наопако савеза им руке, 0108    Пак их ћера кули пребијелој. 0109    Он отвори кулу пребијелу 0110    И из куле извадио благо, 0111    У њу меће девет Југовића. 0112    А кад плати свакоме надницу 0113    Што је зид’о цркву Раваницу, 0114    Кочије му претекоше блага. 0115    Сад појезди ка Крушеву граду; 0116    Надалеко угледа га Милка, 0117    Те је њему тио говорила: 0118    ”О Милоше, вјерна слуго моја, 0119    Јеси ли ми брата оставио, 0120    Ал’ млађега али старијега, 0121    Чиме ћу се јадна заклињати?” 0122    Њојзи Милош тио одговара: 0123    ”Н’јесам, госпо, богме ниједнога, 0124    Царска га се ријеч не побија, 0125    Већ сувијем позлаћује златом!” 0126    Паде Милка на земљицу црну 0127    Од велике туге и жалости; 0128    Њу ми нико подигнут’ не море, 0129    Ни сам с главом српски цар Лазаре. 0130    Па Милошу Лазар говорио: 0131    ”О Милоше, вјерна слуго моја, 0132    Што јој н’јеси брата оставио, 0133    Ол’ млађега оли старијега, 0134    Чиме ће се јадна заклињати!” 0135    Њему тио Милош одговара: 0136    ”Цар Лазаре, сунце иза горе, 0137    Ниједног јој погубио н’јесам – 0138    Сабља твоја, ево глава моја!” 0139    Кад то чула госпођа Милица, 0140    Она се је на ноге скочила, 0141    Пак Милоша слугу пољубила, 0142    Дарова му милу ћерку своју 0143    И дарова синију од злата, 0144    Која вреди хиљаду дуката.